Сокобањске. Новине. Крушик уместо крузера. Дани Светог Јована Биљобера. Први Врмџа фест. Novosti juga

Transkripsi

1 Сокобањске Новине Novosti juga издање Број 2 бесплатан примерак Крушик уместо крузера јул - август 2017 Први Врмџа фест 180 година организованог туризма Сокобања Дани Светог Јована Биљобера

2 2 јул - август 2017 Дан општине Сокобања Прослава у знаку јубилеја Општина Сокобања је и ове године низом културних манифестација и свечаном седницом Скупштине општине обележила 21. јун, Дан општине. Ова година значајна је и због великог сокобањског јубилеја година организованог туризма. Обраћајући се присутнима, председник општине Исидор Крстић истакао је да Сокобања, поред зелене економије и пољопривреде, своју шансу за напретком види управо у туризму. Он је указао да се локална самоуправа труди да прошири понуду и задовољи потребе све већег броја туриста, како младих, тако и старијих, који у ово бањско лечилиште долазе да се одморе и проведу угодно време у нетакнутој природи. Сокобања је дефинисала стратешке правце развоја који воде ка веома високим туристичким амбицијама. Окосница нашег развоја су спа и велнес, спортско-рекреативни, пословни и конгресни туризам, као и активни одмори. Прве резултате дале су и дуго очекиване инвестиције. Зато је неопходно привући још инвеститора, чему и настојимо, како би се туристичка прилика Сокобање подигла на један завидан ниво навео је Крстић. Он је додао да је уз предани рад и посвећеност правим вредностима пут до успеха загарантован, али се до тога ипак не може доћи преко ноћи, већ је потребно време. Захвалио је и Влади Републике Србије на подршци и средствима која издваја за ову локалну самоуправу, јер без те помоћи досадашњи циљеви не би били остварени. Сваког дана се као руководство општине трудимо да створимо боље услове за живот свих наших суграђана, напоменуо је он. Настојимо да пратимо модерне трендове у школству како би сокобањски ђаци стекли равноправно образовање са својим вршњацима широм Србије и Европе, трудимо се да обезбедимо нашим сениорима достојанствену старост и подршку заједнице у којој живе, обезбедили смо шест пута већу подршку за пољопривреду у виду субвенција, спроводимо пројекте којима се негује и развија еколошка свест, унапређује животна средина и пружају различите могућности. За ових годину дана урадили смо доста, али свакако морамо и хоћемо учинити још више како бисмо Сокобању учинили идеалним местом за живот поручио је Крстић. Поред тога, планирани су и реконструкција зелене пијаце, као и бесплатна ужина за ђаке и обезбеђивање средстава за аутобуске карте за школарце који до својих учионица не могу да стигну пешице. У оквиру обележавања Дана општине Сокобања, додељена су и јавна признања и похвале најзаслужнијим појединцима и установама. Највеће признање, повеља, припала је проф. др Томиславу Првуловићу, епидемиологу који тренутно живи и ради у Њу Џерзију, а рођен је у селу Језеро надомак Сокобање. Плакете су добили КУД Соко, председник МЗ Врмџа Славиша Крстић, фирма Адонис, Вода Синђелић - РУЦ Ждрело, пољопривредник Зоран Симић из села Шарбановац, Специјална болница за неспецифичне плућне болести Сокобања, Специјална болница за рехабилитацију Бањица из Сокобање, КПЗ Сремска Митровица - хотел Моравица, Голуб Радовановић из Сокобање и Одељење за привреду, локални економски развој и заштиту животне средине. За своје успехе похваљени су и Иван Стојковић, најбољи спортиста у години, Омладински фудбалски клуб из Врбовца, Ђорђе Арсић, ђак генерације Основне школе Митрополит Михаило и учесник државног такмичења из географије, Марија Илић, ученица осмог разреда школе Митрополит Михаило за освојено прво место на државном такмичењу у карикатури Мали Пјер и Миа Милисављевић, ученица трећег разреда ОШ Митрополит Михаило за освојено друго место на државном такмичењу у тенису.

3 јул - август Заседање парламента Привремено ограничење градње Разрешење и избор већника и неслагање владајуће већине и опозиције око одлука и предлога по већини тачака дневног реда обележили су седницу Скупштине општине Сокобања одржану деветог августа. Михајлу Јовановићу из Трубаревца, в.д. директора Специјалне болнице за плућне болести Озрен из Сокобање, престала је функција члана Општинског већа на основу Решења Агенције за борбу против корупције. За одборнике Демократске странке Димитрија Лукића и Тању Николић то је би повод да изразе сумњу у незаконитости приликом избора још неких чланова већа и надзорних одбора. За владајућу већину смена већника Јовановића узрокована је процедуралним пропустом, пошто у року од три дана од његовог избора није достављена имовинска карта. Наводно, Јовановић је у том периоду био у иностранству. Председник општине Исидор Крстић, обраћајући се одборницима, напоменуо је да актуелна општинска власт води рачуна о поштовању закона и да поступа по свим одлукама надлежних органа, а у овом конкретном случају не ради се о намерном кршењу прописа. Крстић је опозицији упутио замерке што инсистирају на злоупотребама и тамо где их нема, указавши на неке наводне грешке за време њихове владавине. Председник је констатовао да власт коју он предводи неће да се бави прошлошћу, већ ће радити на развоју Сокобање и бољих услова за живот грађана. За новог члана Општинског већа изабран је Саша Стаменковић, дипломирани правник, тренутно запослен у Дому здравља. За њега је гласало 18 одборника, колико је и убацило гласачке листиће у кутију. Опозициони одборници, који су присуствовали седници, нису желели да се изјасне. Новом одлуком, коју су одборници већином гласова усвојили, максималан број запослених на неодређено време у систему локалне самоуправе у овој години је 174 што је смањење за 11 у односу на ранијих 185 места. Иако је републичким прописима дозвољено 174 радника, тренутно, због забране запошљавања, у јавном сектору локалне сокобањске самоуправе запослено је свега 169 радника. Новом реорганизацијом Општинске управе предложено је да се интерним конкурсом преузму пет радника из осталих јавних установа и предузећа, која у тим колективима немају обим послова који би захтевао пуно радно ангажовање. Они ће у Општини и даље обављати послове за та предузећа и установе, али ће им бити додата још нека задужења. Начелница Марија Јовановић истакла је да ће оваквом организацијом локална самоуправа бити ефикаснија и да ће рационалније користити постојеће ресурсе, одбацивши да ће она послужити за политички обрачун са појединим радницима, што су у својим дискусијама наглашавали одборници Тања Николић и Димитрије Лукић. Ови представници Демократске странке замерили су актуелној власти што није од републичких органа издејствовала нова запошљавања. Заменик председника општине Владимир Миловановић, реагујући на сталне оптужбе опозиције о лошем раду, упознао је одборнике да је актуелна власт успела да Сокобањи обезбеди још 100 милиона динара додатних средстава ван редовних трансферних средства. Општински парламент већином гласова усвојио је Одлуку о измени и допуни Плана генералне регулације подручја Сокобање, којом се најдуже на годину дана обуставља разматрање урбанистичких пројеката и издавање локационих услова нових стамбених зграда са више од три стамбене јединице, пре свега, због ограничене комуналне инфраструктуре. Опозициони одборник Лукић изразио је сумње да ће ова намера бити реализована и да ће власт успети да одоли притисцима, затраживши информацију ко је све поднео захтев за градњу до дана доношења ове одлуке. Председник општине Исидор Крстић, у својој реплици, упознао је одборнике да је у ранијем периоду из непознатих разлога одобравана градња великих објеката на несразмерно малим површинама, што је у пракси немогуће. По његовом мишљењу садашња скупштинска одлука је привремена и у интересу грађана општине Сокобања и она не забрањује издавање документације за градњу хотелских капацитета. Што се тиче извршења буџета општине Сокобања, у првој половини године он је нешто већи у односу на исти период лане, али је испод планираног. У првих шест месеци приходовано је око 253 милиона и 726 хиљада динара, што је скоро око 40% од годишњег плана, а у истом периоду расходи Димитрије Лукић Тања Николић и издаци из буџета били су нешто виши од динара, што представља изнад 27% укупних планираних расхода. У другој половини године очекује се знатно већи прилив средстава, као и потрошње, пошто су у току одређене инвестиционе активности. Иначе, планирано је да се године у општинску касу слије динара. На овој седници Скупштине општине Сокобања нису биле присутне телевизијске камере, али је заседање снимала група одборника из Демократске странке, што толерантном председавајућем Драгољубу Јевтићу није сметало. Н. Миљковић

4 4 јул - август 2017 Небојша Станојевић, власник Адониса о биљном богатству југоисточне Србије Сокобањске чајеве пију и Американци У част Светог Јована Биљобера у Сокобањи, крају који је надалеко познат по бројном самониклом лековитом биљу, већ 23 године организује се скуп са циљем да се што више људи едукује о врстама и лековитом дејству различитих биљака које овде обитавају. Осим што окупља лаике у биљоберству, ангажовани су и стручњаци у овој области, а поред тога што се приповеда о већ познатим биљкама, некада се на терену открију и неке нове врсте, које се до сада нису користиле. Тако су једне године биљоберачи из сокобањског краја открили две врсте ретких божура, које су потом евидентиране и од стране Завода за заштиту природе. -Овде смо нашли две врсте божура за које биолози и ботаничари нису ни знали да постоје. То је степски божур (paeonia tenuifolia), откривен на источном делу Девице, на 250 хектара површине и тзв. мушки божур (paeonia corallina), који је у нестајању, али смо ипак нашли неколико примерака на планини Озрен. Чак су у Заводу за заштиту природе издали једну публикацију о тим ретким врстама божура објашњава Небојша Станојевић, власник фирме Адонис која се бави прерадом и откупом лековитог биља, Породична фирма Још године Небојша Станојевић је са супругом отворио апотеку и основао фирму за откуп лековитог биља, прераду и паковање чајева. Како каже, били су међу првима који су уситњавали лековито биље, јер се оно тада углавном продавало непрерађено. Фирма је симболично названа по гороцвету, биљци која расте у овим крајевима, а чији је латински назив adonis. Ратне године и санкције које су у то време захватиле нашу земљу нису биле идеалан период за успон једне приватне фирме, јер је извоз био отежан, присећа се наш саговорник, али уз све несрећне околности, ипак су се сналазили. Према Станојевићевим речима у то време било је пуно посла, па су из фирме Адонис сваке недеље по два вагона лековитог биља одлазила на тржиште. Мирнодопско стање изнедрило је нове проблеме, па се данас суочавају са недовољним бројем професионалних берача биља, јер како објашњава Станојевић, све је мање људи по околним селима, а самим тим и оних који би радили на терену. Поред ове фирме за откуп и прераду биља, Станојевићи у свом власништву имају још једну фирму - Адонис апотеке, која послује на неколико локација у овом крају, па поред објеката у Сокобањи, своје локале имају и у Алексинцу и суседном Житковцу. Породичној традицији верни су и млађи чланови и, док супруга заједно са ћерком успешно води Адонис апотеке, у другој фирми директор је син, а у пословању му помаже отац Небојша. а која већ скоро две и по деценије у сарадњи са Институтом Јован Туцаков организује манифестацију Дани Светог Јована Биљобера. Он додаје да је велика штета што стручњацима у овој области раније није пошло за руком да открију ове ретке биљке, сматрајући да је разлог томе недовољно средстава за теренски рад. Захваљујући овој манифестацији створили су се услови да се открију и до сада неистражени терени. -Имамо око педесет и више учесника из свих крајева Србије. То нису само лаици у биљоберству, већ је половина њих високообразована - двадесетак фармацеута и пет, шест лекара. Ми смо, на неки начин, трагачи. Убирамо биље, по шумама, природи, које иначе откупљујемо и од тога правимо хербаријуме, али осим што наилазимо на те познате врсте, деси се, ето, и да откријемо нешто за шта нисмо ни знали да постоји истиче наш саговорник. Подручје Сокобање познато је по еколошки чистој, незагађеној природи, па је самим тим и биље које расте на овом подручју изузетног квалитета. По томе је, објашњава Станојевић, познато широм света, а то потврђује и податак да је биље које откупљује и прерађује његова фирма тражено и присутно и на другим светским тржиштима. -Највише снабдевамо домаће тржиште, тј. апотеке и продавнице здраве хране, али тренутно припремамо и трећу туру за Америку. Има негде око седамдесет врста чајева које ми овде припремамо комплетно, њима једино остаје да упакују у кутије и да их пусте на тржиште. Интересантни су им скоро сви артикли које радимо,

5 јул - август 2017 Српски гоџи У атару алексиначке касарне берачи су локализовали биљку која по својим особинама, на основу првих процена, подсећа на данас популарне и веома цењене гоџи бобице, које нам долазе из Кине и по речима нутрициониста представљају право богатство витамина и минерала. Поред алексиначког гарнизона нашао сам неколико грана нашег домаћег гоџија, односно живоплотице или како је још зовемо поплотице. Сусретао сам се и раније са том биљком, али нигде нисам видео тако крупне бобице као у Алексинцу, можда су мало веће и од гоџија донесеног из иностранства. Изненадио ме је податак да нико од наших стручњака није реаговао на то да та биљка постоји и код нас. Сећам се из детињства да се тек излеглим пилићима давао лист те биљке помешан са брашном како би стекли имунитет. Нама је било забрањено да једемо, јер је црвена боја бобица асоцирала на опасност. Можда је то неки варијетет гоџија, али не могу да се помирим са тим да је реч само о сличности, јер је чак и по укусу и по свему осталом, то прави гоџи истиче Станојевић. Постојање могућности да се заиста ради о некој домаћој врсти гоџија, нису спорили ни стручњаци, али је свакако потребно спровести анализу како би се утврдило да ли поред изгледа ова биљка поседује и лековитост својствену кинеском гоџију. То је једна врста која се код нас садила некад као жива ограда и рађала је, а ми нисмо пуно пажње обраћали на ту биљку. Међутим, из Кине је нама на велика звона стигао гоџи, који су сви пропагирали. Могуће је да бисмо и ми, када бисмо овај наш гоџи испитали, пронашли сличан састав и могли да га користимо каже Ружица Игић, професорка на Природно-математичком и Фармацеутском факултету Универзитета у Новом Саду. чак су почели да траже и нешто што немамо, али се трудимо да им изађемо у сусрет. Постоји много врста које се траже у Европи и генерално у свету, тако да чак и када се деси да неко од берача грешком убере неку биљку коју ми не тражимо, понудимо је странцима, а они и то прихвате каже наш саговорник и додаје да су му неки стручњаци који су боравили у овом крају, потврдили да се у овом делу југоситочне Србије користи највећи број биљака, јер док се у неким земљама прерађује свега пет или десет врста, попут Кине, у сокобањском крају је та бројка знатно већа и достиже чак 120 различитих биљних врста од којих се справљају чајеви. У време када механизација у пољопривредној производњи није била заступљена као данас, већ се све радило ручно, могућност органске производње биља била је знатно већа, објашњава Станојевић, али с обзиром да се у југоисточном делу Србије индустрија знатно смањила, а самим тим и извори загађења, поново се стичу услови за увођење стандарда органске производње, што свакако треба искористити. Митар Костић, председник Самосталног синдиката занатства Потребна улагања Сакупљање лековитог биља може бити перспективан посао, сматра Митар Костић, председник Самосталног синдиката занатства, услуга и предузетништва Србије, али је потребно да се и држава укључи у субвенционисање опреме која би се користила за даљи третман биљака. Мислим да је потребан већи ангажман младих, а и људи који су остали без посла имају шансу да на овај начин обезбеде одређену зараду. Ми смо, поготово ови крајеви овде, незагађена средина, нажалост и сами знате да индустрије више нема и штета је да се све ово занемари каже наш саговорник и додаје да је веома важно што у овом делу Србије постоји Удружење за лековито биље, које берачима из ових крајева знатно олакшава пласман сакупљеног биља. Истичући веома добру сарадњу са Удружењем за лековито биље Др Јован Туцаков из Сокобање, Костић наглашава да би требало радити на очувању и удружења, и берача тако што ће им се омогућити да кроз финансијску помоћ прибаве потеребне машине, јер је, како каже, штета не искористити ову богату и нетакнуту природу. J.Р. и Н.М. 5

6 6 јул - август Дани Светог Јована Биљобера у Сокобањи У потрази за леком из природе Од настанка цивилизације људи су користили лековита својства биљака које су проналазили у природи и то је дуго година био и једини начин да се спрече и зауставе болести са којима су се суочавали. Данас, када је развијена фармацеутска индустрија, то изгледа знанто другачије, али има и оних који се придржавају традиционалног начина лечења покушавајућа да природним путем очувају своје здравље. И ове године у Сокобањи, крају који је опскрбљен бројним лековитим биљем, поводом празника Светог Јована Биљобера мноштво берача биља кренуло је у поход на оближње планине како би употпунили своје знање о благородном дејству различитих биљних врста које су овде заступљене. Људи долазе, једна група да би научила што више и то искористила у комерцијалне сврхе, јер некима је сакупљање биља допуна прихода, а некима и једини извор зараде. Има, наравно, и оних који дођу да би научили што више биљних врста како би могли сами да беру и касније користе за чајеве. Све више људи се на неки начин враћа и интересује за природу. Многи се дуго нису сусретали са неким биљкама, па су заборавили како изгледају, ово је прилика да се подсете каже Славољуб Тасић, фармацеут у Иниституту за проучавање лековитог биља Јосиф Панчић у Београду и додаје да за четири дана, колико траје манифестација, циљ им је да људима предоче бар педесетак врста биљака и да их мотивишу да касније посегну и за стручном литературом како би се што више едуковали. У нашој земљи регистровано је око биљних врста што представља импозантан број, јер чак и неке веће земље Европе имају знатно мање врста биљака. Сам Балкан је један од центара биодиверзитета, па се на овим просторима налази реалтивно велики број различитих врста, међу којима је доста ендемских, односно оних које су заступљене само на неком ужем подручју. Окружен планинама Ртањ, Озрен и Девица, на којима се налази мноштво лековитог биља, такав је и читав сокобањски крај. Међутим, према Тасићевим речима, у експлоатацији биљака није искоришћено ни близу реалних могућности и то се односи на читаву Србију. -Биље се тражи у Европи и, уопште, на глобалном нивоу је велика потражња. Ако је доброг квалитета, још ако је из еколошки чистих услова, где нема прскања и еколошких инцидената, онда таква сировина апсолутно има велики пласман и на нашем и на домаћем тржишту. Са друге стране, морамо увек рационално користити та богатства, тачније у оној мери колико нам је природа пружила, али да је притом не угрозимо. Морамо размишљати о одрживој експлоатацији, како бисмо ресурсе оставили и будућим генерацијама. Кроз мониторинг врста, односно праћењем да ли се одређена популација повећава или смањује, ми ћемо се опредељивати да ли и колико та биљка може да се употреби. Дакле, ако нам је природа дала ртањски чај, нећемо га искоренити тако да сутра не остане ништа објашњава Тасић. Лековито биље често се користи за припремање различитих препарата и мелема, али у кућним условима од убраног биља најчешће се справљају чајеви, који не само да пружају ужитак и окрепљење, већ се њихова благотворност огледа и у лековитим својствима које потпомажу нормалном функционисању организма. Међутим, иако смо окружени бројним биљем са израженим лековитим својствима, у трговинама је најзаступљенији чај у филтер кесицама за којима већина најчешће посеже. Чај који

7 јул - август 2017 се пакује у филтер кесицама последица је савременог начина живота и жеље да се што пре дође до шољице чаја без обзира на њен учинак, објашњава наш саговорник, али је препорука да се у кућним условима увек припрема чај од ринфузног биља и то реномираних произвођача и берача. Охлађени воћни чај у летњем периоду бољи је од било ког сока, поготово вештачког. Ароме које се додају чајевима у филтер кесицама немају никакав квалитет, већ представљају само подилажење укусу потрошача. Та вештачка арома, која је додата у кесицу, не припада природном воћу и представља чисту хемију истиче Тасић. Када је реч о биљкама које се беру у природи и платежног гајења биља, по речима нашег саговорника, и једни и други имају одређени спецификум због којег се препоручују. Некада је боље користити гајену сировину, зато што се код ње може контролисати садржај активног принципа. Ипак, у већини случајева препорука стручњака је да се користи самоникло биље, посебно које је потекло из еколошки чистих средина, јер оно што је изнедрила чиста земља, увек предњачи у односу на пољопривреду, макар она била и органска. Што се самих чајева тиче, ту нема неке посебне препоруке, сем да код свакодневне употребе треба конзумирати оне чајеве који пријају организму. Да ли неко више воли камилицу, нану, липу или ртањски чај, то је ствар укуса. Ујутру би рецимо дан могао почети наном, она ће мало смирити стомак, а слично дејство има и матичњак, тако да се могу и комбиновати те две биљке. Препоручљив је и благи чај од липе. Неко коме треба нешто за буђење, попут кафе, може попити зелени или црни чај, од- Биљка као симбол Симболичко значење биљака постојало је још код древних народа. Многи песници, писци, сликари користили су биљке како би уз помоћ њих саопштили одређене поруке. Један од њих био је чувени ренесансни нирнбершки сликар Албрехт Дирер, који је године на првом од своја три чувена аутопортрета насликао себе како у руци држи једну бодљикаву биљку. Слика је била намењена његовој будућој супрузи, коју он, с обзиром на тадашњу праксу уговарања бракова, није познавао. У то време био је на студијском путовању у северној Француској и решио је да овим портретом покаже свој изглед, а насликао је ту бодљикаву биљку у својим рукама са одређеном сиболиком која је требало да саопшти следеће да ће њихов пут бити бодљикав, трновит, али да га чврсто држи у својим рукама, као што је он грчевито стискао ту биљку. Знимљиво је да је та биљка Eryngium campestre заступљена и у сокобањском крају и за њу се везује одређено народно веровање. Овде је позната под називом ветроваљ или котрљан. Ветероваљ често ишчупа јак ветар и, по народном предању, котрљајући се тако осушен, некоме доноси срећу, а некоме несрећу. носно индијски, руски, кинески, 7 како га већ зовемо. То је једна те иста биљка под различитим називом, а од ње се прави зелени или црни чај и не би требало попити више од две, највише три шоље на дан. Камилица се може конзумирати током целог дана, одлична је за смиривање грчева код деце. Препорука је да се чај не слади, а у супротном боље је попити га са медом, који се притом ставља у млак, никако врео чај, док шећер треба избегавати. Интересантан је податак који износи наш саговорник да су нека истраживања показала да топли чајеви боље гасе жеђ од хладних. Када се пије хладни чај, врло брзо се расхлади горњи део тела, али се после извесног времена врати на нормалу. Док када се пије топао чај, то стање хлађења је доста дуже. Делује мало необично, контрадикторно, али изгледа да је тачно да млак или топао чај боље расхлађује у топлим данима него ли ледена вода објашњава Тасић. Наш саговорник каже да Срби ипак спадају у нацију која чај пије углавном услед болести и поручује да га треба што више конзумирати, било лети или зими, ради превенције, али и уживања. J.Р. и Н.М.

8 8 јул - август 2017 Други Грин харт фест Добија се више од очекиваног Други по реду Грин харт фест (Green Heart Fest) одржан је 21, 22. и 23. јула у срцу Сокобање, те је градски трг током ова три дана био преплављен у највећој мери младим људима - мештанима и туристима, који су неисцрпно плесали и певали уз омиљене рок-звуке. У односу на прошлу годину, овогодишњи фестивал био је богатији за још један мали стејџ у централном градском парку, на ком је одржан фестивал демо бендова, који је делом био такмичарског карактера, а поред тога било је и хаус-журки праћених ди-џејевима. Као и претходне године, пред сам фестивал одиграна је утакмица у малом фудбалу, а састали су се Уметничка репрезентација Србије (Footbalart Team) и КМФ Озрен Сокобања. Утакмица је завршена резултатом 8:6, што није утицало на пријатно дружење и добру забаву. Сарадница Новина сокобањских имала је част да разговара са неким од чланова екипе Уметничке репрезентације Србије, који су наступали и на музичком делу Фестивала. Глумац у успону Андрија Кузмановић, познат по својој улози голмана Милована Јакшића у филму Монтевидео, видимо се, Бранислав Бане Лалић, освајач срца женског дела публике, енергични Лука Табашевић и перспективни Владимир Алексић са задовољством су поделили своје утиске које носе са Грин харт феста. Да ли сте први пут у Сокобањи и какви су утисци? Андрија: Не, и прошле године сам посетио Сокобању поводом Грин харт феста, али нажалост задржао сам се јако кратко због обавеза које су ми следиле. Међутим, када ми је остатак екипе пренео утиске из Сокобање, зажалио сам и ове године решио да све обавезе оставим по страни како бих искусио целу манифестацију и провео изузетно пријатно време у Сокобањи. Нисам погрешио, добио сам и више од онога што сам очекивао. Поред тога што је Сокобања заиста прелепо место окружено фасцинантном природом, енергија коју Бањци носе је посебна и то је оно што је оставило најјачи утисак на мене. У ком смислу посебна? Наступате у разним градовима и местима, има ли разлике у односу на Сокобању? Андрија: Има и те какве разлике. Ваша енергија је посебна по томе што код вас постоји та топлина и позитивна енергија. Људи овде чине апсолутно све да се ми осећамо добро и задовољно, што доприноси томе да ову средину доживљавамо својом. Радују нам се, прихватају и желе да се друже са нама. Ваше угоститељске способности су на изражено високом нивоу, никада се није десило да смо незадовољни услугом или односом према нама. Бане: Храна је феноменална Андрија: Да, храна је одлична. У вашим ресторанима апсолутно све што смо и тражили то смо и добили, још уз осмех. Мада верујем и да сте помало и намазани, ипак сте ви угоститељи са најдужом традицијом. У сваком случају, фантастичан је осећај бити међу вама. Ви сте познате јавне личности. Да ли вас људи на улицама Сокобање препознају и какав је ваш однос према томе? Лука: Да, препознају нас. Воле да разговарају са нама, сликају се Нама то не смета, штавише, ја сам доживео да ми на фудбалској утакмици једно дете и аутограм тражи. Ипак то значи да су наши рад и труд примећени и цењени. То никако не може да смета, само да нас тера да одржимо квалитет који носимо и да се трудимо да то још побољшамо. Људи се радују свакоме од нас подједнако, а међу нама нема те зависти и комплекса више вредности. Ми смо међусобно добри пријатељи и заједно градимо и са другима. Грин харт фест је млад фестивал. Како га оцењујете и какву му будућност видите? Влада: Фестивал је одлично прихваћен. Људи из Сокобање са којима сарађујемо, првенствено мислећи на директора ОТКС Љубинка Миленковића, су, поред тога што су пуни позитивне енергије и добре воље, велики професионалци. Публика је прилично задовољна, људи су одавали позитиван утисак, посебно што се тиче малог стејџа, који су интерно прозвали шума-стејџ јер се налазио у парку. Ту су млади талентовани људи добили прилику да покажу шта могу и умеју и да их шира маса чује. Андрија: Да, Демо фест је изузетно добра ствар и имао сам то задовољство да управо ја, који нисам из света музике, уручим награду ручно рађену гитару Милоша Томишића у вредности од 2000 евра, перспективном бенду из Ниша Опозит веј (Opposite Way) који се пун ентузијазма борио за ову вредну награду. Демо фест је добра шанса за крчење пута бендовима ка светлој будућности. Бане: Спој одличне музике на бини и енергичне публике је идеалан. То и нама, извођачима, даје елана и мо-

9 јул - август тива да покидамо и направимо догађај који се памти. У свакој организацији има пропуста, али важно је да људи са стране то не осете и да буду задовољни. Постоје и проблеми на које ми не можемо да утичемо, нпр. на акустичном концерту групе Галија падала је јака киша уз грмљавину и севање, али Галијин концерт није због тога попустио, маса је била одушевљена, а Неша је и ту дао свој максимум од срца. Просто, енергија је оно што покреће читаву ствар. Испада да је све савршено. Има ли замерки? Лука: Да, има. У близини Демо феста је луна-парк са шунд музиком. Мени лично, а потписујем и остатку из наше екипе, уопште није јасно како је могуће да на месту које је намењено деци, вришти таква врста музике са деградирајућим текстовима. На страну моралне ствари, неукусно је, а нама је и сметало. Ипак су ту били окупљени љубитељи неке друге врсте музике, а музика коју су желели да чују мешала се са звуцима турбофолка. Влада: Ево предлога - уведите локални порез на шунд и биће задовољни и они јер пуштају то што желе, али и локална самоуправа, јер ће имати користи од тога. Имали сте прилике да искусите ноћни провод у Сокобањи. Како сте се провели? Лука: Феноменално! Опет се враћамо на природност и енергију ваших мештана. Ми смо и прошле године проводили време у Пабу (Irish Pub Dublin ), екипа која тамо излази је млада, весела, опуштена, музика нам одговара и прихваћени смо као да смо свакодневно тамо. У једном тренутку, однегде се појавила гитара, па смо се и ми и мештани окупили и заједно свирали и певали од рока и попа, до староградских песама. Вратило нас је у један феноменални период екскурзија и дружења. Сви смо били насмејани и срећни. Песнички кутак Љубав све покреће Милош Мики Вељковић поезију је почео да пише средином године након једног, за њега судбинског, сусрета са девојком смарагдно зелених очију. Основу његових песама чини љубав, која је и покретач свега лепог у човеку, сматра овај песник. Прву збирку од 79 песама Не ломите ми срце објавио је у јесен прошле године, а како је у кратком року написао још 53 песме, друга збирка Дани и године из штампе је изашла већ почетком марта Ову књигу, по песниковом признању, красе илустрације девојке због које је и настала и којој је посвећен читав његов опус. Као што знате, ништа се не догађа случајно. Велика је то сила која ме је натерала да у кратком року напишем 132 песме. Та сила је љубав, заљубљеност у једне смарагдно зелене очи, осећај припадности некоме истиче Вељковић. Ана Наумовски Бане: Сокобања настоји да привуче парове са децом, али и понуда за младе људе жељне квалитетног провода је добра. Бар смо се ми увек супер проводили. Обишли смо и аквапарк и кафане и упознали људе Сјајан је осећај бити овде. Значи постоји могућност да у будућности и у приватној режији одаберете Сокобању као дестинацију? Влада: Наравно. Без сумње ћемо и препоручити другима. Ето, једина замерка би била та велика присутност шунда, али то је наше лично мишљење. Ми смо овде стекли и пријатеље и осећамо да смо увек добродошли, а верујем да такав однос гајите и према осталим гостима који не спадају под естрадно небо. Сигурно ћемо се још дружити, а што се тиче Грин харт феста, Сокобања увек може да рачуна на нашу подршку, као и на нас саме. Хвала вам, момци! Онда вас држим за реч врло брзо поново у Сокобањи! Оливера Денић Електронска верзија новог броја Новина сокобањских доступна је на сајту alpress.rs

10 10 јул - август 2017 Живојин Динић, дипломирани правник из Сокобање Брод заменио воћњаком За разлику од већине младих људи који одмах по завршетку студија потежу везе и познанства како би се на било који начин и по било коју цену дочепали посла у државној служби, Живојин Динић из Сокобање по завршетку студија на нишком Правном факултету, стицајем неких чудних околности, определио се за воћарство! Заједно са родитељима, на породичном имању у селу Реснику, три километра удаљеном од Сокобање, Динић је на скоро шест хектара подигао савремени плантажни воћњак. Првобитна идеја је била да направимо сушару за шљиве вели на почетку разговора овај 34. годишњи правник. Међутим, када смо све трошкове ставили на папир испоставило се да има пара за сушару, али не и за куповину сировине. Тако смо отац и ја решили да се преоријентишемо на узгој воћа. Најпре смо засадили шљиву на нашој парцели од 27 ари, онда је на ред дошла крушка, па облачинска вишња и на крају купина. У међувремену, најпре отац и мајка а затим и ја, куповали смо њиве поред нашег поседа и стигли до површине од око шест хектара. Крушка - виљамовка и кармен, заузима око два хектара, облачинска вишња је на два и по хектара, док су на једном хектару шљиве и купине. Док је студирао Живојин Динић је посредством студентских организација често путовао по Европи, а са таквом праксом наставио је и након окончања студија. Определио сам се за рад на крузерима. Упустио сам се у ту авантуру и то је трајало три године. Иако сам био врло задовољан, ипак нисам видео себе у том послу, јер сам тамо отишао да зарадим новац и уложим га у воћњак. Пре одласка на брод, већ смо подигли засад крушке. Млади људи који дођу да раде на крузеру, прву зараду обично потроше на сређивање стана и куповину кола, а ја ето још увек возим југо. Свиђа ми се рад на отвореном и без шефова. Одувек сам желео да будем сам свој газда. Пре него што је засновао засад, наш саговорник је направио анализу земљишта како би дошао до сазнања која врста којој воћној култури одговара. Део воћњака налази се у потезу званом Крушак и то је, каже, одлично место за гајење крушака. Међутим, највероватније услед климатских промена услови за узгој воћа су се драстично променили. Од мраза и ниских температура у последње две године род крушака је десеткован, па је и зарада у значајној мери изостала. Ово је интензиван засад који када је у пуном роду даје 30 до 40 тона крушака по хектару. Због мраза претпрошле године имао сам четири тоне виљамовке. Прошле године очекивао сам од осам до десет тона, а опет сам убрао само четири тоне. Дакле, измрзавање је било од 60 до 70 одсто и ја сам принуђен да уђем у неку инвестицију и сачувам воћњак од мраза. Јесте да су те машине скупе, нo ако се има у виду да је ове године штета од десет до петнаест хиљада евра, онда та инвестиција и није тако велика. Најбоље решење је куповина система за орошавање, али је то прилично скупо и захтева много воде која мени мањка. Због тога сам се определио за другу алтернативу - плинску топлотну турбину. Она је статична и поставља се у делу воћњака где ће остварити најбољи учинак. Цена је седам хиљада евра, а од септембра или октобра почеће производња јефтинијег модела од пет и по хиљада. Помоћ за заснивање и ширење своје производње Динић је имао од локалне самоуправе и ресорног Министарства. Та помоћ му је омогућила модерну садњу и примену свих потребних агротехниничких мера, што би у перспективи требало да донесе боље приносе и, наравно, већу зараду. У засадима који су у роду постоји систем за наводњавање кап по кап, међуредни простор се коси, простор између воћака у реду третира се хербицидима, а ту је и фреза пипалица за међуредну обраду земљишта. Посебно је важно наводњавање као мера неге, јер је без њега тешко доћи до приноса и економске исплативости. У зависности од тога да ли се воћњак наводњава или не, постоји драстична разлика у приносу. Осим НПК ђубрива у пролеће и јесен, воћњак је ђубрен и стајњаком како би се повећао проценат хумуса у земљишту. Изузетно је битна правилна и квалитетна резидба. Од ње зависи бујност и родност воћњака. У овом крају нема квалитетних резача, поготово за крушку, тако да резидбу обављам сам. Што се борбе против биљних болести и штеточина тиче, код шљиве, вишње и купине није велики проблем, али то не важи и за крушку. Ервинија, а поготово крушкина бува, може да направи велики проблем. Пратим нове трендове у заштити биља и покушавам да се изборим са биљним болестима. Најбитнија је заштита у правом моменту наглашава Динић, који је поступак резидбе савладао у Италији. Овај произвођач не крије задовољство оним што је у минулих пет година постигао у свом воћњаку, мада је, каже, у почетку било и неких пропуста због којих је постао опрезнији у каснијим подухватима. У догледно време планирао је бушење још једног бунара како би обезбедио довољне количине воде за наводњавање и куповину заштитне мреже за противградну заштитну за део засада под крушком, као и проширење воћњака до површине од десет хектара. Тренутно размишљам о томе да стабилизујем производњу, а када почну да пристижу значајнији приходи, можда ћу почети да се бавим и прерадом каже на крају разговора Живојин Динић, који већ неколико година с великим ентузијазмом и љубављу узгаја крушке, вишње, шљиве и купине. С. Илић

11 јул - август У подножју планине Ртањ и под зидинама Латин-града, у селу Врмџи надомак Сокобање, у суботу, 15. јула, одржан је први Интернационални фестивал туристичког и еколошког филма Врмџа фест Идеја о манифестацији, која би била посвећена првенствено кратким документарним формама родила се још године, након емитовања једне од епизода из РТС-овог серијала Странац у Србији, ауторке Ранке Јакшић. Прича о Италијану Лучу де Маркију, који се оженио Српкињом Биљаном, а након пензионисања из Венеције преселио у Србију и ту пронашао нови дом баш у селу Врмџи, и заволео и људе и природу, подстакла је челне људе ове месне заједнице да се преоријентишу и развој села наставе кроз организовање оваквих и сличних културних догађаја. - Ми смо још године почели са новим концептом развоја села, где нам је главна стратегија била организација манифестација и промоција села на тај начин. Сама идеја о Врмџа фесту рођена је још пре пет година, а ове године је заједнички реализујемо истиче председник месне заједнице Врмџа и директор фестивала Славиша Крстић. У томе их подржава и локална самоуправа Сокобање, која из свог буџета издваја новац за све месне заједнице, али са посебним пијететом финансира акције попут ове, каже Марија Жикић, директорка Канцеларије за Први интернационални Врмџа фест 2017 Од Рзава до Индије локални економски развој. - Врмџа не би била тако специфична да на конкурсу за финансирање пројеката месних заједница није била другачија од осталих месних заједница, јер је ово једини пројекат из области културе који је подржан у оквиру програма. Подршка оваквом пројекту сасвим је логична, јер је Врмџа последњих неколико година туристичка атракција на нивоу целе Србије. Имајући у виду ентузијазам људи из овог села, ми никада нисмо ни посумњали у успех овог пројекта, али након свега могу рећи да су очекивања превазиђена наводи Жикићева и додаје да је програм финансирања пројеката месних заједница јединствен у Србији и њиме се подржава активизам у руралним срединама. У ревијалном делу програма приказана је епизода из серијала Странац у Србији Ранке Јакшић, која је снимљена у Врмџи. Након одлгеданих филмова који су се нашли у такмичарској конкуренцији, стручни жири одлучио је да гранд при Рзав велики припадне Ивану Николићу и Добрици Митровићу (продукција Батерија студио). Прва награда за еколошки филм отишла је у руке новинарке РТС-а Вање Чолић за Сва лица Дунава, исту награду у категорији туристичког филма добио је Жикица Јовановић за остварење Котрљање (продукција Филм клуб Прокупље), док је за најбољи дебитантски филм награђена Тамара Панчић за Ртањ и тако даље (Redneck production). По мишљењу жирија прву награду за страно остварење заслужио је играно-докуметнарни филм снимљен у Индији аутора Зорана Козловачког Корени маје - Адепт (The roots of Maya-Adept - Holycow production). Награда за најбољу камеру припала је сниматељу Радио телевизије Србије Дејану Ристићу за филм У Репушницу преко Дејановац. Ни изузетно хладно суботње вече, као ни киша која је претила, нису спречили окупљене госте да на летњој позорници одгледају награђене филмове и поздраве лауреате са надом да ће овај фестивал постати традиционалан и да ће из године у годину привлачити све више аутора из земље и иностранства. Адриана Бранковић

12 12 Ива сапуни Позајмљени од природе Након што је остала без посла, Јелена Миковић из Сокобање није желела да седи скрштених руку. Уз финансије од три новчане накнаде са бироа, миксера, лонца, бокала и две пластичне чиније, започела је производњу природних сапуна. Данас, седам година касније, мала кућна радионица прерасла је у познати сокобањски бренд - Ива сапуни, а производњу и целокупан посао преузела је њена ћерка Ивана. Знање се преносило са генерације на генерацију. Радимо у оквиру газдинства у којем постоји традиција бављења пчеларством. Захваљујући деди пчелару коме је квалитет меда изнад свега, имали смо за основу потпуно природне компоненте, восак, мед и прополис. Било је битно да имамо нешто што је изворно и аутентично и то је била идеја водиља за бављење овим послом. У Сокобањи постоји традиција биљоберства, и још од малих ногу ми смо учили о лековитости биљака. На тај начин спојили смо састојке и биљке из окружења које се користе у исхрани или као благотворни чајеви и добили сапуне који су потпуно природни без конзерванса и додатих боја. Хладни процес сапунификације који користим задржава лековита својства биљака као што су невен, гавез, кантарион или нана, и сваком сапуну дају специфична својства и мирис уводи нас Ивана у причу о послу. Након година учења, истраживања и сакупљања знања, осим сапуна, Ивана је почела и са производњом крема, лосиона, лековитих уља и мелема. Сваки сапун ручно је направљен и упакован, а захваљујући силиконским калупима добијени су најразличитији облици. Циљ ми је да одржим континуитет, али и да сваке године уведем нове производе. Трудим се да пратим трендове и захтеве купаца, али најбитнији је рад на квалитету и маркетингу како бих проширила тржиште. Осим продаје на бањском шеталишту излажем и на Сајму етно хране и пића, Новогодишњем и Пчеларском сајму, али имам и сталне купце преко интернета. Моји производи често су поклон сувенир који туристи понесу са собом објашњава наша саговорница. Природна козметика је данас све заступљенија. Расте свест о њеној широкој примени и погодностима, а самим тим расте и понуда на тржишту. Наша предност су благодети простора са којих потичемо. Сокобања као еколошка општина нуди дух незагађене природе која нашим производима даје посебну аутентичност каже Ивана и истиче да је управо због тога мото Ива сапуна позајмљени од природе да би нам природу поново приближили. Весна Јанковић јул - август 2017 Турнир у малом фудбалу Белини пре свих Побеник турнира у малом фудбалу за децу од 10 до 14 година, који је од 21. до 23. јула одржан у сокобањском насељу Царина, јесте екипа Белини, за којом следе екипа Хендрикса на другом месту и екипа Дрим тим Ројал која се пласирала на трећу позицију. Захваљујући разумевању сокобањских привредника, за три најбоље пласиране екипе обезбеђене су скромне новчане награде. Поред тога, додељене су и дипломе и мајице - екипи Будућност за фер-плеј, Саши Марковићу као најмлађем фудбалеру и Алену Еминовићу као најталентованијем играчу према оцени судија. Патикe je добио најбољи стрелац Сава Антић (постигао 17 голова), док је Лука Маринковић понео титулу најбољег играча, а награђен је фудбалском лоптом. Турнир је окупио шест екипа. Његови идејни творци су заправо деца, а у улози организатора били су њихови родитељи. Током турнира обезбеђени су и бесплатна храна и пиће за све учеснике. Деца су, наравно, наше највеће богатство и све ово, у ствари, чинимо због њих - да им испунимо жељу и пробудимо такмичарски дух, да се друже, али и да уједно промовишемо здраве навике као што је бављење спортом. Наредне године кренућемо много раније са организацијом и укључићемо више дародаваца, па се надам да ће турнир да заживи као редовна летња активност на теренима у Царини. Захваљујем се на подршци родитељима чија су деца учествовала, као и пријатељима и бројним спонзорима изјавио је за наше новине Дарко Дисић, један од организатора турнира. О.Денић и А. Наумовски

13 јул - август 2017 Од записа из сокобањских соба до најчувенијих књижевних дела Апартман 144 чува успомену Све се бојим прочуће се ово место, све ће нагрнути амо и ја ћу морати да бежим одавде и да тражим неку другу бању. А где да нађем овакву лепоту и мир? Само да знате, овде се умире, јер се свугде на свету мора умрети, али овде је живот лепши и ваљда нешто дужи ове визионарске речи нашег нобеловца и великог књижевника Иве Андрића и данас, више од четири деценије након његове смрти, верно нам преносе са каквим је пијететом он доживљавао ово бањско место. Сокобања је, посебно током ратних година, била честа станица великог писца. Овде је боравио за време рата године начинивши концепт свог најчувенијег дела На Дрини ћуприја, које ће бити објављено године. После двадесет година рада у дипломатији и рата који нас је снашао, Андрић се повукао да би избегао потписивање злогласног документа о сарадњи са немачким Рајхом. Пронашавши свој мир, неспутан ратним недаћама, овде достиже врхунац свог стваралаштва. Поред епске Ћуприје, Андрић је овде започео нека од својих најснажнијих дела, фантазмогаричну Јелену, шкрту и болну Госпођицу, а завршио је и босанску приповетку Змија. Обилазећи свог пријатеља, песника Радета Драинца, који се од туберкулозе лечио у санаторијуму на Озрену, имао је прилику да се сусреће и разговара са Крајишницима. Дубоко ганут оним што је од њих сазнао о стању у земљи, на крају Змије се запитао: Зар вреди све то због Босне патити? Ову реченицу Андрић ће, ипак, избрисати у другом издању рукописа. Боравак писца у Сокобањи изнедрио је и нека пријатељства. Једно од њих било је са Васом Дучићем, тадашњим директором хотела Моравица. Сада већ чувени Апартман 144 на другом спрату хотела са погледом на кањон Моравице, био је најчешће место боравка великог књижевника. Педесета годишњица од доделе Нобелове награде, године, била је повод да се овај простор затвори за госте и адаптира у спомен-собу посвећену великом књижевнику. Књиге, софе и целокупан намештај Апартмана 144, мимо модерног и луксузног простора хотела, бројне туристе данас подсећају на време Андрићевог боравка и стваралаштва у Бањи. Инспирација коју је пронашао у Сокобањи стално га је враћала у овај крај. Седамдесетих година овде је сређивао и рукопис Омер-паше Латаса, који је објављен постхумно, али и поред тога што се сматра незавршеним делом, стекао је велику 13 популарност. Писао је још о томе какви су људи у Сокобањи, на шта је све наишао и шта може да подстакне некога да ствара. Ја не знам чега стварно овде има, али знам да после петнаест, двадесет дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођен. Немам никаквих тегоба. Шта ли је то? Ваздух или људи ови или особље Моравице, кисело млеко из села Језера или ови лекари. Не умем да објасним записао је књижевник. У Сокобањи је остало доста трагова у вези са Андрићевим ратним и послератним доласцима. Зидове Апартмана 144 красе и фотографије начињене током његовог боравка са пријатељима академиком и политичарем Васом Чубриловићем и књижевником Мешом Селимовићем. Препоручивао је и другима да овде дођу, да се лече и одмарају. Надахнутог природним богатствима и испуњеног душевним миром који се овде проналази, сокобањски крај Селимовића је вратио перу. Услед тешке болести аутору дела Дервиш и смрт учинило се да више никада неће моћи ништа да напише, а онда је боравак од двадесет дана у Сокобањи изнедрио роман Острво, који је објављен четири године након Тврђаве, односно године. Слично се догодило и Добрици Ерићу. Након првог боравка у овом бањском лечилишту, када су престале дисајне тегобе, из његовог пера настала је једна занимљива збирка песама посвећена Сокобањи. На основу искустава чувених књижевника стиче се утисак да овај крај подмлађује и побољшава нарушено здравље. У овом амфитеатралном амбијенту човек лакше дише, а онда му се враћа и та младост, говорио је један од честих гостију Бање, славни Бранислав Нушић. Остала је тако забележена и чувена крилатица овог великог књижевника и комедиографа: Сокобања, Соко град дођеш стар, одеш млад! Ове речи Нушић је забележио на фотографијама свог пријатеља Сокобањца Синише Ристића, не би ли

14 14 јул - август 2017 на тај начин повећао њихову продају. Очекивани ефекат је постигнут, а осим што је продаја разгледница скочила, Нушићеве речи постале су симбол сокобањског туризма. Спокој у оази под Озреном налазила је и наша књижевница Исидора Секулић. Прва жена члан Српске академије наука и уметности у Бању је дошла због проблема са плућима почетком Првог светског рата, али је и на њу сокобањска природа деловала инспиртивно, па као резултат њеног боравка настаје приповетка Марица. Бања је планинама окружена, има шума, има извора, али најлепши је у њој и над њом њен особити ваздух, радостан ваздух, умиљат ваздух. Човек осети непознато дотле задовољство што има плућа, што по природи непрестано дише. Ту човек сазна да је и срцу мио ваздух. Негде крај извора, под планином, срце више не потеже да пумпа и ради, оно се одмара, а груди препуне чистог ваздуха дижу и спуштају срце као на опругама. Срце у Сокобањи не туче, не лупа, него се љуљушка писала је наша књижевница. Кроз Сокобању је прошло још много значајних личности. Неки су одавде понели најлепше успомене, а некима од њих лепотица источне Србија била је последња животна станица. Књижевник Стеван Сремац овде је писао приступницу, тачније свечани говор за пријем у Српску краљевску академију, међутим болест га је спречила да присуствује свечаном чину и овде је преминуо августа године. Широм Сокобање данас стоје спомен обележја као својеврсна захвалност славнима који су некада овде боравили. Спомен-бисте Браниславу Нушићу, Исидори Секулић, Сремцу, Андрићу поносно стоје подсећајући нас да су стазе којима ми данас газимо и они некада корачали. Јелена Радовановић (Овај напис настао је на основу разговора са Љиљаном Николић, дугогодишњом новинарком Радио Сокобање и аутором више монографија о Сокобањи) Украдени дукат за кафану боема Чакмара у духу старих времена У тадашњем центру Сокобање, у Улици краља Александра поплочаној калдрмом и уз саму зграду општине године Миодраг Илић, чувени чика Мија кафеџија отворио је гостионицу и пивницу Европа. О самом настанку кафане постоји занимљива прича, која се у овој породици преноси с колена на колено. Пошто више није желео да се бави пољопривредом, а да би дошао до почетног капитала за започињање новог посла, Мија је од свог деде украо дукат, заложио га у Сокобањи и отворио кафану која ће годинама бити место окупљања угледних Сокобањаца, официра, индустријалаца, али и познатих писаца, глумаца, музичара, боема и других љубитеља добре хране, пића и дружења. Сведочење Трубач Миливој Дрљача, који је као четрнаестогодишњак наступао у првом оркестру у кафани Европа, причао ми је да су се тамо скупљали угледни гости, махом сокобањска господа, али и људи са стране. Музика је свирала од седам до десет увече, а служили су се ћевапчићи, кабеза, клакер, домаћа ракија и вино. Преко пута је био хан у коме су гости који дођу издалека могли да преспавају, а у прадединој кафани су се свакодневно хранили прича садашњи власник Сокачета Бојан Илић. Европу је волео и радо посећивао и чувени Бранислав Нушић, чика Брана како су га мештани звали. Сокобањом кружи анегдота да се позиву Мије кафеџије на чашицу ракије увек одазивао, чак и онда када је чврсто себи обећавао да алкохол више неће пробати. Једном приликом, када је Нушић био у једној од својих фаза избегавања алкохолних пића, пролазећи поред Европе Мија кафеџија позвао га је да сврати на по једну, на шта је овај одмахнуо главом и наставио својим путем. Међутим, након што је прешао неколико метара, застао је и наглас размишљао: Пошто сам већ показао чврст карактер и одбио ракију, ред је да почастим себе једном чашицом. Међуратни период у Европи обележиле су и готово

15 јул - август ционалном стилу и у духу предратних градских кафана. Такозвана чакмара, зграда направљена од сламе и блата и покривена ћерамидом, којој током лета клима није потребна, чува дугогодишњу историју породице Илић слике из прошлих времена, старе и некад коришћене предмете, као и три признања за најбољи угоститељски објекат. Гости који данас посећују ово боемско место уживају у познатим српским јелима, неизбежном роштиљу, али и специјалитетима који се само овде могу пробати попут српске сабље, пљескавице сокаче или соколске пљескавице, која је и добила име по прадеди Соколцу. Млади власници кажу да су од деде и прадеде научили како се према гостима односе прави угоститељи, без обзира на то колико им новца остављају у кафани. Попут Распевани гости Током летње сезоне поред Сокобањаца, у Сокаче долазе и гости са стране. Имамо и староградску музику уживо четвртком, петком и суботом, а локални становници, који су стални у нашој кафани, направили су неку врсту кабареа. Певају са певачем и оркестром, али певају и гости, конобар који их у том тренутку послужује, па се сви добро проведу поручује Илић. свакодневне живе свирке трубачког оркестра, домаћа кухиња, као и вина из рајчког краја, по која је Мија ишао бар два пута месечно. Овај угоститељ био је и финансијер и члан Соколског друштва и учесник многих слетова, међу којима је и слет у Чешкој. Након Другог светског рата прва зграда кафане Европа срушена је да би се доградила зграда општине. Другу кафану истог имена, коју је Илић отворио после свађе и разлаза са браћом, нове народне власти конфисковале су заједно са осталом имовином, а он је због сарадње са краљевом војском проглашен грађанином другог реда. Део одузете имовине власницима је враћен тек осамдесетих година прошлог века, а сама зграда кафане, данашња сувенирница, денационализована је године. Да венама породице Илић тече угоститељска крв доказали су праунуци Мије кафеџије Бојан и Зоран, који су године отворили кафану Сокаче, сређену у тради- некадашње Европе и у Сокаче данас свраћају познате личности, додуше неког другог времена, али са истим боемским жаром и љубављу према кафанским дружењима. Па су тако од виђенијих људи ову кафану посетили Слободан Шијан, Милорад Павић, Танасије Узуновић, Томислав Трифуновић, писац Дејан Стоиљковић, као и чланови група Ван Гог, Забрањено пушење, Партибрејкерс, Сарс... Домаћини, ипак, напомињу да су за њих сви гости, били они познати или непознати, мештани или туристи, подједнако важни и драгоцени и да су срећни када из кафане оду задовољни, јер је то непогрешив знак да ће се једног дана поново вратити. Ана Наумовски

16 Дан општине Биљоберачи у Врмџи Такмичење Златне руке Сокобањске Издавач: Агро-пресс д.о.о. Гредетин. Директор и главни и одговорни уредник: Нинослав Миљковић.У припреми додатка Новине сокобањске учествовали новинари: Срђан Илић и Јелена Радовановић; Адреса: Саве Ковачевића 13, Гредетин; Е-пошта: Графичка припрема: Мирко Владисављевић; Штампа. Оверпринт Ниш Новине сокобањске, посебно издање месечника Новости југа, суфинансирано је средствима Општине Сокобања у склопу реализације пројекта Новости у Сокобањи и објављивање посебног издања Сокобањске новине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.